Историја
Предримско и римско доба
Историја већег подручја сеже у стара времена. Први трагови живота на овим просторима евидентни су још у праисторији - што се сматра око 4000 година прије Христа. У предримско доба и у римско доба у овим крајевима је живјело племе Мезеја, које са свјетске позорнице нестаје у V вијеку, заједно са Римским царством. Постоје значајни докази о римском присуству у региону током неколико вијекова. Срби насељавају ово село од VII вијека. У том тринаестовијековном периоду страдања су била веома честа.
Средњи вијек
Словени насељавају од VII вијека и ово село. Није познато када се име Горњи Јеловац први пут спомиње. На нашим просторима владари су били из лозе Котроманића. Њих 11 владара су били Стефани (ријеч Стефан = онај који је крунисан), почев од Стефана Пријезде I Котроманића (који је владао од 1290. године) па све до Стефана Вукчића Косаче (који је владао до 1466. године), што чини раздобље од 176 година. У једном краћем периоду ово подручје, познато у историји као Доњи Краји, било је под влашћу Твртка I (Стефан Твртко I Котроманић - бан од 1367. до 1377., краљ од 1377. до 1391. год.).
Турска управа
Горњи Јеловац је пао под турску власт након престанка владавине Котроманића, а Бања Лука је била сједиште санџака између 1554. и до 1580. године. Турска владавина трајала је од 1466. до 1878. године. Православне цркве и манастири око Бањалуке изграђене су углавном у 19. вијеку, док су манастири Моштаница, Гомионица и Липље изграђени много вијекова раније. Током турске владавине подручје није модернизовно.
Аустро-Угарска управа
Од 1878. године до поткрај 1918. године подручје је потпадало под власт Аустро-угарске монархије. Аустро-угарска окупација 1878. године доводи до економског напретка. Развијени су млинови, пилане и инфраструктура. У Доњем Јеловцу је 1898. године саграђен хришћански православни храм Христовог вазнесења. Период од 40 година владавине Аустро-угарске се назива златно доба у економском смислу. У првом свјетском рату убијено је више од 200 цивила, а многи мјештани (никад тачно утврђен број) су се борили у Срској војсци, од којих је 36 добровљаца учествовало у пробоју солунског фронта 1918. године; двојица су погинули.
Краљевина СХС - Југославија
Од 1. децембра 1918. године подручје постаје саставни дио Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Деценију након Првог свјетског рата село је дио Врбаске бановине - покрајине Краљевине Југославије. Основна школа отворена је 1923. године у Доњем Јеловцу. Економски гледано период од 23 године владавине Краљевине сматра се бронзаним добом.
Други свјетски рат
Срби, Јевреји и Роми су били стављени ван закона у независној држави Хрватској већ 30. априла 1941. године. Хрватска је са свим својим ресурсима била посвећена истребљењу Срба, јер им није гарантовала: радно мјесто, кретање, снабдјевање, лична и грађанска права, образовање, вјерска права, имовину,... па ни властити живот. За убиство Србина у ндХ нико није морао да одговара, нити је одговарао. Током Другог свјетског рата хрватски и муслимански нацисти (усташе) поклали и на други начин уморили 626 цивила, међу којима је било 267 дјеце узраста до 15 година (Марина Љубичић Богуновић, "Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора 1942. године", (стр. 68). У овом мјесту усташе су убиле 50 мајки са њиховом дјецом, међу којима Радојку Мудринић и њених деветоро дјеце; Милку Петрић са осморо дјеце и Милицу Кнежевић са седморо дјеце. У истом периоду погинуло је 59 војника - припадника НОП-а. Непосредно пред рат у селу је живјело 1.158 становника.
Горњи Јеловац је једино мјесто у којем се налазе четири масовне гробнице: Мацурска крчевина (312 убијених), Лакино кућиште - Лазићи (30 убијених), Хајдучки извор - Цвијетин тук (27 убијених) и Кнежевића лука (13 убијених). У засеоку Мацуре је спомен-костурница из 1972. године, са исписаним именима 221 убијеног лица. У засеоку Лазићи (код Лакиног кућишта) је споменик подигнут 1985. године. Поред дубичке цесте у Коларoвој Луци је 1972. године подигнут споменик, чији је аутор Војислав Радосавац, на којем су исписана имена 109 убијених. На Патрији је споменик Пробоја нацистичко-усташког обруча 3./4. јули 1942. године - подигнут 1967. године, а обновљен 2009. године (аутор Драган Радаковић). Уз дубичку цесту код Дошена је 1959. подигнут споменик погинулим борацима НОП-а (са 38 имена). Исте године је постављена и спомен-плоча убијеним мјештанима Јеловца Горњег - налази се на згради некадашње подручне основне школе. На мосту код Бокâна, преко ријеке Мљечанице, је 1981. постављена спомен-плоча - која означава мјесто преласка козарских устаника из Козаре према Патрији јула 1942. године. У овом селу су 34 домаћинства потпуно угашена - ни један члан породице није успио да избјегне покоље и јасеновачку фабрику смрти - гдје су логораши "понижавани, убијани и мучени до смрти на 57 различитих начина" (проф. др Гиедеон Греиф, "Јасеновац - Аушвиц Балкана", стр. 264 & 265). Зликовци су убијали ненаоружан народ сјекирама, маљевима и ножевима, на кућном прагу, по воћњацима, шумарцима, гдје год би кога стигли.
Спасоја Алексић, старац у 82. години (2010. године), дошао је до података да су извршиоци покоља у Јеловцу и читавом Поткозарју биле усташе - њих су 68 % били Хрвати из Херцеговине (Широки Бријег = Лиштица, Ливно и Дувно), 10 % Хрвати из Хрватске и 22 % муслимани из БиХ.
ДФ/ФНР/СФР Југославија
По економским параметрима период од 1945. до 1991. године сматра се сребрним добом. Године 1969. у дане 26. и 27. октобра два разорна земљотреса (6,0 и 6,4 степена по Рихтеровој скали) оштетила су многе зграде у Бањoj Луци и њеном окружењу, укључујући Горњи Јеловац. То је било вријеме када се велики број становника одселило (углавном трајно) у удаљенија мјеста Њемачке, Аустрије, Француске и Аустралије.
Република Српска у отаџбинском рату 1990. - 1995.
Већина млађих мушкараца - њих 118 је стала у редове Војске Републике Српске. Овај крвави и брутални рат однио је животе 20 бораца. Као и широм новoствореног ентитета 9. јануара 1992. године (Св. Стефан) и Горњи Јеловац се нашао у вртлогу промјена, које народ прилично тешко прихвата. Код основне школе подигнут је споменик погинулим борцима Војске Републике Српске 2001. године.
Живот у дејтонској Републици Српској
Значајан број становника се одселио на рад у Словенију, Њемачку, Аустрију и САД у посљедње двије деценије. Природни прираштај не постоји, тако да се демографска слика стално погоршава.